Ђурађ Бранковић

Одломак из књиге:Владимир Ћоровић-Историја Срба
Извор: Раско

Деспот Ђурађ Бранковић је био једна од најтрагичнијих личности наше прошлости. Као да је нека коб лежала на њему. Народно предање бацило је на његова оца и његову породицу једну од најтежих анатема, коју није заслужио. Он сам, врло способан, али бујан и осветољубив и васпитан у традицији властеоског самољубља, почео је своју хисториску улогу извесним самосталним политичким потезима, који су му једно време ставили на чело не само жиг одметника, него скоро и издајника. Његов ујак допринео је несумњиво доста паду његова оца Вука и присвојио је један део његове баштине. То је Вука, чим му се дала прилика, отерало у противнички табор. Пактирао је с Турцима онда, кад је Стеван с њима разишао; потпиривао је домаћу распру између Стевана и брата му Вука; здруживао се с црним Мусом само да се освети Стевану. Више од десет година трајала је њихова борба и донела много несреће Србији. Кад се измирио са Стеваном Ђурђе се трудио да буде од што веће користи њему и Србији. Сад, кад је ступио на престо, он је био не само зрео, већ човек са богатим искуством. Био је сублизу вршњак Стеваном и превалио је 1427. педесету. Једна насликана повеља у светогорском манастиру Есфигмену претставља га 1429. год. као човека са још непрогрушаном брадом, лепа, и пуна израза. Француски племић Бертрандан де ла Брокијер, који је 1433. год. посетио деспота, каже за њ, да је био "леп господин и крупан". Али све што је тај човек предузимао испадало је несрећно. Читав век провео је борећи се и залажући на све стране да очува Србију, па је дочекао да је види толико пута прегажену и опустошену и на крају живота већ у агонији. Његове кћери морале су бити удаване из чисто политичких рачуна, а два му сина била су ослепљена и за цео век убогаљена. Ако је икад ико радио Сизифов посао, то је без мало био он. Његов огромни напор и цела његова хисториска мисија састојала се просто у том да подиже насипе и брани земљу од поплаве, која се није дала обуздати.

На глас о деспотовој смрти пожурио се краљ Сигисмунд, да изврши обавезе уговора о Тати. Од 17. септембра до 19. новембра бавио се у Београду, који му је био свечано предат. Отада се, у историским споменицима, за Београд срета и ново мађарско име Nandor Alba и Nandor Fejervar. Ђурађ је у исто време вратио и северну Мачву, али је, свакако по краљевом одобрењу, задржао њен јужни и западни део са Ваљевом, Крупњем и Зајачом. Међутим, заповедник града Голупца, војвода Јеремија, није хтео извршити заповест и предати град Мађарима без 12.000 дуката отштете. Кад тражену суму није добио он је Голубац предао Турцима.

Као што је било и очекивати, султан ову промену власти у Србији није примио мирно. Мађарски утицај осетио се више него што је он могао дозволити. С тога упути одмах у Србију војску, која освоји Ниш и Крушевац и стаде опседати Ново Брдо. Да обезбеди свој престиж у Србији, која је страдала ради веза с њим, краљ Сигисмунд посла деспоту у помоћ и своју војску. Удружени Срби и Мађари сузбише код Раванице један велики одред турске војске. Краљ је за тај успех 19. новембра 1427. нарочито похвалио мађарског војводу Николу Бочку. Други турски одред нападао је из Голупца суседна српска и мађарска места, а нарочито браничевски крај. Узалуд је сам деспот лично био дошао под Голубац и обећавао Јеремији опроштење и покушавао на све начине да га придобије да поврати град; војвода не само да није попуштао, него је чак и напао деспота, кад је овај покушао да са пратњом уђе кроз градске капије. У пролеће 1428. дошла је нова мађарска војска под Голубац и опсела га и с копна и са Дунава. Колику је важност приписивао том граду сам краљ Сигисмунд види се најбоље по том, што је лично дошао под његове бедеме. Али и султан Мурат је много полагао да лично охрабри и подржи своје на стеченим положајима. Крајем маја, после Сигисмунда, дошао је и он у браничевску област. Не смијући примити борбу с надмоћним Турцима Сигисмунд је пожурио да с њима склопи мир. Када су Мађари, првих дана јуна, почели повлачење напао је турски заповедник Синан-бег вероломно њихову позадину, у којој се налазио Сигисмунд. С непоштедним самопожртвовањем успео је Марко де Сентласло да се спасу без теже катастрофе. Приликом ових борби много је страдала цела јужна и источна Србија. настрадао је и манастир Даљша у близини Голупца, који се био врло лепо развио. У једном опширном запису неког ученог калуђера-страдалника из тог места спомиње се први пут Сигисмунд као "наш цар" за разлику од турског, који је био "цар језически".

Овај неуспех Сигисмундов показао је јасно брзину и неорганизованост његовог похода, за који је он нарочито кривио Млечане, који му нису ставили на расположење потребна финансиска средства. У Србији тај неуспех је, природно, опомињао људе, да се због њега не излажу против Турака, него да покушају наћи с њима неки споразум. Деспот сам ушао је с њима у преговоре и пристао је да призна, поред мађарске, и врховну власт турску, да им плаћа 50.000 дуката данка и да им шаље по 1.000-2.000 опремљених коњаника као помоћне чете у борбама са једним од својих синова. Брокијер је чуо како је султан говорио, да је из Србије "добијао више коњаника него што би добијао кад би била у његовој руци". Ђурађ се надао, да ће двоструким вазалством уштедети Србији даље кризе, а сам је намеравао, да води искрено исправну политику и према једној и према другој страни.

Очувана је повеља краља Сигисмунда, којом Ђурђа "целе државе Рашке и Албаније кнеза и вернога деспота", са пуно признања, прима за мађарског вазала. Пошто је преклонио колено пред њим и положио му заклетву верности, краљ му је дао владарске знаке огртач, митру и мач. Као наследник Стеванов он је постао мађарски великаш, а добио је и његове поседе у Угарској. Тако је 5. маја 1429. могао потврдити Дебрецину све његове старе повластице, које је уживао и као Стеванов град.

Предавши Мађарима Београд, а изгубивши Крушевац и Голубац, Ђурађ Бранковић је остао без иједног великог утврђеног града. Мали Некудим, у ком се радо бавио, није могао да послужи као сигурно склониште у часу невоље. Он с тога поче журно подизати нови смедеревски град. Смедерево је зидано у тешко време од 1427.-1430. год., с огромним напорима, са материјалом који се нашао при руци. Употребљавани су и стари римски споменици, из места и околине. Иако брзо, град је зидан солидно, а у извесним оделењима, намењеним за станове, и са више уметничких амбиција. Зидан је по угледу на цариградски град, са троугаоном основом, са мазгалама у зупцима и без спољњег нижег платна. Архитекта Пера Поповић упозорио је и на сличност самог зидања; "лице лепо изведено, а нарочито ивице, док је језгро зида више рађено као модерни бетон. У зидове су узиђивани многи стари архитектонски и други фрегменти и натписи у камену или су од опеке изведени у Цариграду и овде." Град је имао 25 кула, са јачим утврђењима према суху него према води. Архитекта Ђурађ Бошковић мисли, да цео град, с обзиром на његову величину, није могао бити завршен за тако кратко време, него да је најпре подигнут такозвани Мали Град. Накнадно призиђивање бедема и кула, које се може утврдити, говорило би у корист тога мишљења. Кад је било потпуно завршено Смедерево је било највећи наш средњевековни град; данас је оно и најбоље очувани. Са својим јаким платнима, кулама и опсегом оно има још увек нечег врло импозантног и необичног. Подизање Смедерева, које је морало бити извођено убрзаним темпом, захтевало је огромне напоре, и финансиске и људске. Народна традиција казује, како је тад ударен тежак кулук и намет и како је то неке људе, као Старину Новака, отерало у хајдуке. Ту безобзирност народ је приписивао Ђурђевој жени Јерини, понајвише за то што је зидањем руководио њен брат и што је на грађевину доведено и неколико грчких мајстора. Она је због тога постала веома непопуларна; добила је чак назив "проклета". Занимљиво је, да је врло много грађевних објеката, а посебно "градова", по целом нашем народу, чак и тамо докле није допирала Ђурђева власт, везано за Јеринино име. Толико се предање о подизању Смедерева усекло у народно памћење.

Неуспех Сигисмундов у Србији имао је свог природног одјека и у Босни. Краљ Твртко беше, исто као и Ђурађ, присиљен да плаћа данак Турцима. Како он то плаћање није извршио било што је желео да како избегне тој обавези, која би повлачила и друге последице, било што није имао новаца, то Турци поседоше неке од његових градова. Међу њима важни Ходидјед изнад Праче и Врхбосну. "Тим је султан добио кључеве за долину Босне" нагласио је тачно К. Јиричек. У невољи краљ Твртко се обратио Млецима, да му даду зајам од 32.000 дуката - краљ Сигисмунд му у том није могао помоћи, јер је и сам стално био у новчаним неприликама - да би могао истплатити Турке и ослободити градове. Али Млечани одбише ту молбу, извињавајући се, да, у ово време, где су заузети на више страна, не располажу с толиком сумом.

У ово мутно време појавио се у Зети поново Стеван Балшић Марамонте. Он је раније био противник Млечана и радио је са својим рођаком Балшом III, да их потисне из зетског приморја. Кад је деспот Стеван завладао Зетом Марамонте се једно време био негде изгубио, да се после појави као противник Срба. Његове везе са Гојчином Црнојевићем биле су уперене нарочито против деспота Ђурђа. За време заплета 1427/8. год. Марамонте се надао, да би се сам могао дочепати Зете и као последњи Балшић постати јој господар. Како је имао против себе не само деспота, него и Дубровчане и Млечане он се надао помоћи само од турске стране. На султановом двору био је доиста лепо примљен. Сваки нови балкански претендент, који би могао послужити турским циљевима и поцепати народне снаге у извесним крајевима, био је на Порти увек добродошао. Тамо, међу Турцима, Марамонте је наишао на Ђурђа, сина Ивана Кастриота, који беше дошао на турски двор као таоц, па ту примио ислам и постао Скендер-бег. Његов отац молио је 1428. год. млетачке пријатеље, да не уписују њему лично у зло, кад његов потурчени син буде пустошио њихово подручје. Са турском помоћу кренуо је Марамонте крајем 1429. год. на Зету и похарао околину Скадра и Улциња. Напао је и Дриваст, и заузео му је подграђе, али самог града није освојио. У тим борбама учествовали су на његовој страни Гојчин Црнојевић и Мали Тануш из племена Дукађуна. Млеци су уценили Марамонтову главу са 500 дуката. Деспот га је међутим онемогућио код самих Турака.

Ђурађ је, после мађарског неуспеха, употребио сву вештину да се приближи Турцима и стече њихово поверење. И имао је у том успеха. Из дубровачких архивских књига дознајемо у више прилика, да су се извесни послови на Порти могли свршити успешно само деспотовим посредовањем. Кад су Турци преотимали, у пролеће 1430., од Млечана Солун, у њиховој војсци налазио се, према обавези, и српски одред под вођством деспотова најстаријег сина Гргура. После пада Солуна (29. марта) у турске руке је пао силан плен. Нарочито је било много робља, које се продавало по врло ниским ценама. Тако је, на пр., продато 14 калуђера за 100 златних флорина. С одобрењем Турака деспот је откупио много робље, које је добрим делом долазило у Србију и налазило заштите код деспотице Јерине и њеног брата Томе Кантакузена. У српским редовима није било радо гледано то окупљање Грка на српском двору и јачање њихова утицаја. Али, Србија је постала природан збег интелектуалних радника из пропалих хришћанских држава, и њен двор, као и двор влашких господара, био је врло дарежљив према бегунцима из Бугарске, Грчке и Албаније.

После узимања Солуна почело је турско освајање Епира и Албаније. Једна султанова војска, коју је водио Иса-бег, а у којој се налазио и деспотовић Гргур, напала је област Ивана Кастриоте. Турци су му четири града порушили, а у два су увели своје посаде; њега сама оставили су као свог вазала. Вероватно по жељи српског деспотовића упали су Турци и на млетачко подручје, ударајући, нарочито, за казну, на област Гојчина Црнојевића и Тануша Дукађина и пленећи све до Скадра. У Дању је остављен Турчин као заповедник града. Један дубровачки извештај од 3. јуна 1430. казује, да се Гргур после тога вратио у Србију награђен "довољно" од султана. Природна је ствар да се после овог није могао одржати ни Марамонте. Бојећи се српске освете он се покорио Млечанима, али је још исте године морао напустити Зету. Постао је потом вођа млетачких најамника у Ломбардији. Као авантуриста кондотјер није се смирио ни ту, него је, у разним службама, лутао по свету, док се, после више година, није нашао на двору Степана Вукчића, мужа његове родице и кћери Балше III.

У пролеће 1430. било је дошло на југу босанске државе до једног с почетка чисто локалног сукоба и рата, који је после запретио да узме врло опасне размере. Дубровачка Република беше решила 15. новембра 1429., да недавно од војводе Радослава Павловића купљени град Цавтат претвори у главну тврђаву Конавља. Против те намере устаде енергично Радослав сматрајући је уперену против себе, па кад Дубровчани не хтедоше да му попусте, он их у пролеће 1430. нападе без икаквих обзира. На брзу руку скупљена дубровачка "војска" би потучена, а њихова област изван зидина похарана. Огорчена Република потужи се на то на све стране и стаде одмах живо радити, да се против Радослава створи савез, у који би ушли босански краљ и војвода Сандаљ. Замолили су и деспота, да се заложи за њих код Турака. Док је Сандаљ пристајао начелно, да пође против својих старих непријатеља, краљ Твртко се доста брзо предомислио. Није желео да се придружи савезу једно што се бојао заплета с Турцима, чији је штићеник био Радослав, а друго и зато, што Дубровчани нису тражили само казну за Радослава, него и један део његова подручја с Требињем и Лугом. Сандаљ је чак једно време помишљао и на то, да он и Дубровник купе од султана Радославово подручје за 70.000 дуката, а после су посветили у то и краља Твртка. Пристајући једно време да суделује у том пазару, краљ је јасно показао како је мало значила његова стварна краљевска власт и колико је он, у сопственој држави, зависио од других. Своје подручје он жели да купује од Порте, а једног свог властелина не сме да казни без султанове дозволе!

Уплашен свим што се спремало против њега Радослав је замолио деспота и Сандаља да посредују за мир. На деспотов предлог Турци су послали у Хум једног свог човека да извиди и реши спор. Та мера рђаво је деловала на краља Твртка, који је и нерадо гледао деспотово мешање у босанске ствари и турска решавања без икаква обзира на њ и његова права. Ради тога је одбио све даље преговоре о савезу. Кад је још и Дубровник, средином септембра 1430., упутио своје прво посланство на Порту, да уради односе с њом, краљ је био начисто с тим, да им не треба помагати. Пријатељи Сандаљеви, а суседи деспотове Сребренице, босанска властела Златоносовићи беху, баш у то време, дошли у оштар сукоб с краљем, и овај их је, у јесен 1430., напао. Као одговор на то дошао је савез против Твртка, у ком главне вође беху деспот и Сандаљ. На краљеву страну пришао је, међутим, Радослав, против кога, у један мах, беше пала и одлука турске владе.

Непријатељства доведоше до правог рата. У јесен 1432. борбе су вођене на линији Дрине, па су настављене и идуће године. Против Твртка истакоше противници, у споразуму с Турцима, њиховог претендента на престо. Био је то Радивој, незаконити син Остојин. У лето 1433. Тврткова војска била је потиснута и сматрала се као поражена. Војвода Радослав, који се пре тога био измирио са Дубровником без икакве своје штете, превртљив и непоуздан, пришао је деспотовој странци. Деспот је овом приликом проширио своју власт на целом подручју од Зворника до Усоре. Уза њ су ишли и Турци, који су хтели да докрајче владу краља Твртка као мађарског пријатеља. Ратовање је прекинуто у јесен 1433., кад је деспот добио обавештења, да мађарски краљ спрема помоћ Твртку, да би сузбио Турке, и кад му је постало јасно, да би, ако не стане, могао изазвати освету Мађара.

Нови претендент Радивој није био човек јаче вредности и није могао успети против Твртка. Мађарска војска дошла је доиста током лета 1434. год. у Босну и потиснула је Турке. Повратила је чак и град Ходидјед. Војвода Сандаљ је истог лета претрпео неуспех у борби с Ђурђем Војсалићем, господарем Доњих крајева, и изгубио је Горску Жупу и нека места на доњој Неретви. Сам Сандаљ није доспео да поврати изгубљени део. У последње време чешће је поболевао, а 15. марта 1435. прешао је међу покојнике.

Веома занимљив и важан опис балканских земаља и прилика овога времена дао је учени француски племић, Бертрандон де ла Брокиер. Он је био утицајна личност на двору Филипа Бургундског. Као и његов отац, који је учествовао у никопољској битци, и Филип је показивао доста интереса за балканске ствари и кад је почела папина акција у корист балканских хришћана он је послао мудрог Бертрандона да испита прилике на истоку. Бертрандон је провео на Балкану 1432/3. годину и запазио је на том путу врло много ствари. Султан Мурат II, који је тад имао 28-30 година, био је омален, гојазан, с тамним лицем и великим крупним носем. Хвалили су га да је имао добру нарав. Пијанчио је радо, а у пијаном стању био је широке руке. Имао је харем са преко 300 жена и 25-30 младића. Ови су бивали "чешће с њим него ли жене". У турској војсци налази се и хришћана, и то вазалских и најамничких одреда. На султанов двор био је дошао босански кнез Радивој, да тражи султанову помоћ против босанског краља, "тврдећи да та краљевина њему припада". Посланство дуке миланског, коме се придружио Бертрандон, тражило је од султана, да уступи краљу Сигисмунду Влашку и Бугарску до Софије, Босну и Албанију, али је то султан одлучно одбио. На повратку из Једрена посланство је видело у бедном стању хришћанско робље, које је вођено на продају, а на путу су срели, у тешким ланцима, 15 људи и 10 жена, који беху заробљени у Босни. У планинама, којима су пролазили, било је доста хајдучије, која се у нашим земљама јавља од почетка XV века. Ниш су нашли разорен, а моравска долина била је "лепа, равна, добро насељена људима и селима". Крушевац, с разрушеним градом, налазио се у турским рукама, близу тадашње српско-турске границе. Деспотова област, која почиње од Мораве, била је, као и остала моравска долина, лепа и насељена. Испод Сталаћа, већ разрушеног, Турци су држали 80-400 шајки, да би могли, у случају потребе, брзо пребацити војску и коње. Путовање по унутрашњости Србије било је напорно због велике шуме и рђавих шумских путева. "Али према другим шумским и брдовитим земљама, и ту су земље врло лепе и врло су добро насељене селима, и у свој тој Расији или Србији, што је једно исто, има свега што је од потребе." Деспота су нашли у Некудиму, у лову. "Поменути расијски деспот бави се у овој вароши зато што су око ње врло лепа шумска места за уживање и реке за сваковрсни лов, нарочито са соколовима". Уза њ се тад налазио један Турчин, који беше дошао од султана с позивом, да деспот са једним сином пошаље обавезни одред војске. Тај је имао бити и опет упућен у Албанију. Бертрандон помиње, да је деспот већ био дао султану своју кћер за жену, што ми, на основу наших вести, не сматрамо да је тачно. Тад је само дао пристанак. Исто тако неће бити тачно, да је тада била удата за грофа Улриха Цељског и друга кћерка деспотова, него је тада ствар била уговорена. Уз деспота се у Некудиму налазило у тај мах доста његове властеле "с дугом косом и великом брадом", јер је ту било стигло посланство базелског сабора, епископ Антоније и Алберт де Криспис, магистер теологије, које је путовало за Цариград и имало да доврши преговоре око црквене уније. Обавештени људи причали су путнику о богатству рудника Новог Брда, о којем су се ширили гласови на много страна. "Ту се копа сребро и злато заједно, и одатле се вуче 200.000 дуката на годину. И да није тога, мислим да би деспот до сад био истеран из његове земље Расије". Сигисмунд је, вели, даровао деспоту више градова у Угарској, који му доносе на 50.000 дуката прихода, "да га начини својим човеком". "Али он опет више слуша султана него цара". Веома је занимљиво Бертрандоново казивање о тадашњем Београду, чији заповедник беше ранији дубровачки поданик Матко Таловац. Један део градске посаде беху немачки најамници. "За људе из Србије рекоше ми", тумачи писац, "да се у град никако не пуштају зато што су турски поданици и Турчина слушају; а Угри су непоуздани и Турака се толико боје, да не би смели чувати место и сачекати Турчина и сву силу његову, кад би на град ударио".

Деспот је водио политику, која је имала бити пријатељска на обе стране, и према Турцима и према Мађарима. Он је желео да Србији обезбеди мир, ма и под врло скупу цену. Од Турака је зазирао свакако више, јер је добро видео да код њих превлађује офанзивни дух, а да су Мађари више у ставу одбране. Његову двоструку политику не карактерише вероватно ништа боље него удаја његових кћери на две сасвим противне стране. Бракови ти били су чисто политички. Деспот је преко њих хтео да ухвати везе са правим лицима и Турске и Угарске, а успео је удомити обе кћери захваљујући свом огромном богатству и миразу који је уза њих дао. Нарочито се за султана прича, да је тражио и добио велик новац. У доста смушеној и ориенталски обојеној хроници Ашик паше Заде прича се, како "Вук оглија (т. ј. Вуковић) посла дарова преко мере много". Прва је била удата Катарина 1433. за грова Улриха Цељског, који је био братић Варваре, жене краља и цара Сигисмунда, а син моћног Хермана II. Мара је дата, по свој прилици, у пролеће 1434. султану Мурату.

Да би докрајчио рат и на југу своје државе деспот је 14. августа 1435. склопио мир и са Млечанима. И Република је желела тај мир, да би имала слободније руке у одбрани Албаније и приморја од Турака. Тим уговором предани су "катуни Црне Горе" изнад Котора Млетачкој Републици. Досада се узимало, да је то први помен Црне Горе у нашим историским споменицима, али је недавно утврђено, да се он јавља још 1379. у дубровачким изворима. Колике су биле границе те Црне Горе не може се сад поуздано тврдити, али је вероватно да су обухватале Катунску нахију. Овај и овакав помен црногорских катуна дају јасну ознаку за занимање и тип становништва. Оно је било у огромној већини сточарско. Овом приликом деспот Ђурађ је вратио которском бискупу све католичке бенефиције, које су у његовој држави, а Млечани су вратили православном зетском митрополиту у својој. После измирења, 31. децембра примљен је деспот са синовима и наследницима за законитог грађанина и племића млетачког.

Са Византијом деспот је одржавао срдачне односе. Спајала их је не само заједничка судбина према Турцима, него и родбинске везе. Сматрајући чин деспота као признање византиског двора, које мора бити нарочито наглашено и према његовој личности, Ђурађ је водио преговоре о том у Цариграду. У зиму 1434/5. донео му је посебан изасланик цара Јована VIII, Ђорђе Филантропин, знаке и признање деспотског достојанства. У старије време цариградски двор могао би из овог акта изводити далекосежније закључке; у ово доба и он је сам био свестан да то не иде даље од љубазности двају угрожених дворова, који су тражили више узајамног додира.

У Босни су за ово време Турци добили једног новог присталицу, човека јаке воље, али ретко себичног и правог циника. То је био наследник Сандаљев, његов синовац Стјепан Вукчић. Рођен око 1404./5. год. он је у 1435. био у напону снаге. С Турцима је одржавао везе још и раније, пре него је примио власт, али се понудио, преко Дубровника, и Мађарима. Кад је Сандаљ умро краљ Твртко се није налазио у Босни. Био је на мађарском двору, где се, изгледа, измирио са деспотом. Помаган од мађарског краља вратио се у Босну почетком маја, да се спреми за борбу против Косача, којима није могао заборавити стара непријатељства.

_________________