Forum | Rudnički Portal

Ponekad, kada gusta tmina prekrije sjaj zvezda i kao nevidljiva majka ih prekrije debelim cilimom, zazelim se topline koja tvoja ljubav nosi. Kada Mocne zveri nocu lutaju, ja pozelim da te zastitim od nevidljivih sila koje nam uzimaju ono malo vremena sto je ostalo, da spoznam sjaj ljubavi iz tvojih ociju. Ono malo vremena sto mi treba da vidim, osetim, u dusi, u jezi na mojoj kozi- sta znaci raj i koliko je blizu kada rukama predjem preko tvoje, suncem zapaljene koze, da shvatim koliko nemam u tome sto imam. koliko zudim za tim neprestanim trenutkom sto mi za dlaku izmice, da mi i sama pomisao na tebe budi instinkte davno zaboravljene, instinkte u borbi za smisao zaboravljene, koje mi sada, tvojom lepotom, kao zmajevim dahom, nesebicno dajes..
Budim se, sa tvojim usnama na mojima, shvatajuci da sam samo zver u svojim nagonima, koja spava pored reke suza prolivenih iz tvoga Oka. Ipak, znam da je spokoj u tvome oku koje sam nemarno izgubio. Da, da to je izgubljeni raj u sjaju oka tvog..

You should Never underestimate the power of the Force
VADER

Sava se probudio znojav. Bolela ga je glava. Peklo ga je u želucu. Soba je zaudarala na duvan. Kada je došao k sebi, otišao je do klozetske šolje i zaronio čelo u šake. Bilo je već blizu podneva kada je izašao iz kuće. Dan beše tmuran i težak. Sava je krenuo ulicom Proleterskih brigada. Ulica beše prava, dugačka i pusta. Sava je hodao. Prolazio je pokraj venaca osušenih bršljana. Jedna baba viknula je nešto za Savom. Sava nije čuo. Nebo mu je pritiskalo teme. Koraci su dizali prašinu. Od sive svetlosti suzile su Savine oči. Na asfaltu je kao mrtva ležala tišina. U uglu jednog prozora stajala je saksija sa cvećem.

Sava je video mačku kako sedi ispod kola.

Negde iza njega, zalupila se dvorišna kapija.

Savu su mučili dani bez kiše, mučila su ga suva usta.

Žudeo je za izvorom bistre vode u koji bi uronio glavu.

Hodajući ulicom Proleterskih brigada,

Sava je došao do velikog zida i -

Nestao.

aj pojasni sa tim mrtvim macama:ohmy:

Meni su ove mace jasne......

Tema mi je jako poeticna. Ipak, treba je izdiskutovati u posebnom raspolozenju.
pozdrav svima i maksimalne pohvale.
misho

Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, ni od najbolje priče ne može se
isplesti mreža za hvatanje vremena...
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili p\'ola dva, i ona će negde zastati pod
zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće...
I onda će znati...
Dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam
jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije...
Uzdahnuće, predosećam?
Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda na vodi...
Biće sama, nadam se?
Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam
poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina...
Da...
I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo...
Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca...
Štedeći se...
Učeći se kako ću najbolje voleti nju... Kada je konačno nađem...

...cugo, napisi ime autora!!!
sta, ovo je tvoj tekst?? :P

jel sam ja napisao da je moj ?

Cugo, plagijatoru, istovremeno pises i kopiras
a ko kopira, mora da se st:angry: pira!!!!

Autor Prvog teksta i teme sa Ja, glavom i nosem

Hajde ljudi malo poetike, romantike, sete...


Poruka za Plax-a, naterati Grunf-a da objasni Mrtve Mace!!!!!!!!

To se ne moze objasniti!!!!
Moze se samo dozivet...
...bolesno, zar ne :evil:

Ne kopiram. Kapiram da znate chije je ovo..

DakleM : Djordje Balasevic-Jedan od onih zivota.

Jebi ga Vaderu,nemaju svi podjednako dobru inspiraciju,ali ne brini,znamo svi da si ti jedna ne :whistle:zna dusa....

I,neka neko obavesti Vadera da maca nije mrtva,:woohoo: ,nego SEDI ispod kola :P

nEZNA DUSA RUDNICKA:woohoo:

grunf napisao/la:



Bravo Cugiz, procitaj je ako nisi!!!B)

...mozda moze i ovo!


\"Te noci sam joj ocutao najlepše reci koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da cuje to što ocutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na nicijoj zemlji izmedju devet salaša, u fantazmagoricnoj oazi koja se u Sahari zita prividja samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obicno u nekoj vedroj noci, roj Neizgovorenih Reci nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije precicu do najblizih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastucice, i nezno povuce finu cetku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reci ostaju da trepere u lišcu starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom cešljicu od jantara...
\"Zauvek?\", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da \"zauvek\" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovalice se i to stablo, oprljice ga Oluja šenluceci gromovima nad ravnicom, složice se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reci, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko ce ga znati?
Ali naici ce cerga tog leta, i to ne Meckari ili Dzambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Sviraci Tuznih Ociju, praceni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetice u gustoj travi narocitu racvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlicna viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, mozda necija, mozda proseda, mozda bez ikoga, ti ceš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameci ga da ti sobu opraši polenom i prolecem. A ulicom ce prolaziti mali Cigan sa violom, videceš samo drozdovo pero na šeširu kako promice za šimširom, i zacuceš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaceš, istog casa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...\"

Djole Balasevic - Jedan od onih zivota

auh brate..

:unsure:

...ili ovo!!!


\"Upoznao sam je na keju, u jednom kafiću koji ne radi više.
U stvari, ne...
U tom kafiću sam je samo sreo prvi put.
Upoznao je nisam još uvek?
Moj lepuškasti drugar se tih dana šmeckao sa njom, i ja tu realno nisam imao šta da tražim? Sale Saks je bio kao reklama za žilet. Puno pipkanja po licu i zadovoljnih osmeha, a veoma malo teksta.
Bio je prvi jun, i ne sećam se zašto smo te godine tako rano išli na more, ali njemu se to učinilo kao sjajan povod da joj se obrati.
- Mogla bi mi dati adresu. Da ti se javim jednom kartom.
Stajao sam korak dalje, i istog časa poželeo da odustanem od puta, shvativši da ćemo se mimoići sa letom? Leto se upravo gnezdilo u njenoj kosi...
- Bila sam i ja u Istri. Doduše zimi. A čula sam da je i septembar božanstven? Baš me zanima kad je najlepše?
Srđa je još prvog jutra kupio špil razglednica, marku zalepio besprekorno, firmopisački nacifrao Njeno ime i adresu, ali dalje od datuma nije išlo.
- Smisli ti nešto Petraš. Ti si dobar u tim stvarima.
OK.
Ništa lakše.

Saznao sam u koje doba godine je ovde najlepše.
U ono doba godine kad si ti tu. \"

Djordje Balasevic - Jedan od onih zivota

Ti reche da cjesh to odstampati..?

mogao si mi dati da chitam.. imam u pdf-u, al tesko je citati na monitoru.

Doći će čas
            kad ćeš ,s ushićenjem,
            pozdraviti sebe
            na vlastitim vratima,u vlastitom ogledalu,
            i jedno ćete drugom pozeleti dobrodošlicu kroz osmeh,


            i reći:sedi ovde.Jedi.
            Opet ćeš voleti nezahvalnog koji je nekad bio ti.
            Pruzi vina.Pruzi hleba.Vrati srce
            njemu samom,neznancu koji te je voleo


            čitavog zivota,koji je ostajao zanemaren
            zbog drugih,koji te zna u dušu.
            Skini sa police ljubavna pisma,


            fotografije,očajničke poruke,
            strgni sopstveni odraz sa ogledala.
            sedi.Pogosti se svojim zivotom.

Tema koja je najpregledavanija na forumu,a svi zanemese?
Gde nestade cuvena rudnicka poeticnost? :blush: :blush: :blush: :blush: :blush: :blush:

Mozda je prosao zivot ceo od onog dana kad sam je sreo,
ja prvi put ugledah oci plave, boju kose pokosene trave.
Ah, pomislih divna je ona i necuh zvuke onih zvona,
sto je u smrt vode polako, da sam znao vecno bih plako...
Ruku mi pruza kao da pita: Volis li zivot, polja i zita?
I pruzih ruku ruci sto drhti, i pruzih ruku pakla i smrti!
Tek tad shvatih pred kim stojim, pred onom sto zivi u snovima mojim,
ispijena i bleda provodi dane u svom dimu Marihuane...
Hteo sam ljubavlju da oteram drogu, jer sta je ona skrivila Bogu,
Zvala je mesec i zvezde da sude, htela je da voli i da voljena bude...
Uzalud behu molitve moje, umrese oci plave boje.
Pogleda dolazak onoga dana i sve sto donese marihuana...
A ona devojka plave kose uvojka sto hiljade devojki nose,
sto ce isto jednog dan otici gde i ona sama!
Na grobu njenom zaplakah prvi, ispisah reci kapima krvi!
Umrla je u smiraj dana bila je lepa i uvek sama...

\"...i kad se pred tobom otvore različiti putevi, a ne znaš kojim poći, nemoj kretati nasumice, nego sedi i čekaj. Duboko udahni, s nadom, baš kao što si udahnuo došavši na svet, nemoj dopustiti da te bilo šta omete, čekaj i samo čekaj. Budi miran, ćuti i slušaj vlastito srce. Kad progovori, ustani i poslušaj njegov glas, pođi kuda te srce vodi.\"

Umesto budilnika mene bude vrane
grakcu kao lude jos od zore rane
za dizanje nadljudska potrebna je snaga
i putesestvije do kupatilskog praga
kupatilo \'mrdi a kazance trulo
sve sto sam obavio u sobi se culo
kad odvrnem cesmu ja osetim Savu
al\' mi dobro dodje da razbistrim glavu
odecu od juce ponovo obucem
i do menze grogi na dorucak dovucem

Za dorucak opet jedem burek \'ladan
sta sve necu jedem da ne budem gladan
s tetkicom se svadjam za kiselo mleko
brojim u sebi a svasta bi joj rek\'o
na dorucku nikad nema mnogo ljudi
niko nije blesav da se rano budi

Deseti je, moram dom da platim hitno
ona zena vice kako nema sitno
bas je sreca njena sto je iza stakla
jer na cin bezakonja ona me podstakla

Hteo bi\' da vidim i postu sa neta
al\' je pala mreza, nesto je ometa

Odlazim u sobu, tamo ucim naglas
ali me za\'ebase i pustise razglas
sto bas meni zvucnik pred prozorom cuci
gde bas moj da radi sad kad mi se uci
spremacica kuka, kaze mnogo prljam
a cimer se zali - s padezi se frljam
soba nam je tesna - kutija sibica
u njoj je guzva vec kad su dvojica

Za rucak je pire, grasak, nista vise
kao da nam grasak pada mesto kise
a krompiri rastu ko zelena trava
milina za Hickoka, taj uzas i strava
onda usred leta kad im vreme nije
kiseo kupus i paprika iz tursije
eh da ima nekog s kim da caskam uz to
ne bi\' tako brzo od rucka odust\'o

Tanak sam sa kintom, primanja mi mala
da l\' da igram loto il\' keca na Reala
letos nas iselise, bili su nam stranci
oni su k\'o Guliver, mi Liliputanci
a u sobi cimer opet pusta Stoju
njoj bi dao dusu u krvi i znoju
a u citaonici streber do strebera
ubija me ova ispit - atmosfera
kao puz u rikverc gradivo mi ide
moji su se mene poceli da stide
za kombajn il\' traktor menjao bi\' knjige
da se resim ove nepresusne brige
ko me ter\'o da se igram fakulteta
kad moj potencijal drugom stazom seta

Za veceru koske kao da sam kuce
a \'leba sam srecan kada je od juce
posle jela k\'o da nista nisam jeo
pa sad nemam dupe na koje bi\' seo

Goste kad mi dodju u 11 isteruju
k\'o da su ubice il\' s drogom trguju
i ogradu digli Bog te pita zasto
da l\' da se ne udje il\' da se neb\' izaslo

Klupice su mesto mog preobrazenja
tamo nit\' sam gladan niti mi se ?enja
jos kad ima koncert sav se raspilavim
i nebitne stvari dodje mi da slavim

I sta da ti kazem a da to vec ne znas
kad te dom pobedi a ti trazi revans!



:lol:   :side:

Povod za još jednu priču punu mrkih tonova je trend koji čeka svakoga od nas: strahote odrastanja. Iste su mnogobrojne i progresivne, a njihov kumulativni niz postaje teret, sve izrazitiji sa prolaskom godina. Osnovni problem je uporedna srazmernost činjenice „postajanja čovekom” i konstantnog smanjenja slobode, slobodnog vremena i samostalnosti. Iako glupa društvena shvatanja kažu drugačije, čovek je najslobodniji do 15. godine života: osnovna škola, roditeljske pare, obilje opcija za trošenje vremena...
Mogućnost igranja do zore, upakovanog u pubertetsku fascinaciju medijom koji nikada ne može postati dosadan. Kasnije dolazi fakultet, koji metastazira u zaposlenje i kućenje on your own (ako, ne daj Bože, ne želite da živite u porodičnoj zadruzi). Perspektive profesionalnog igrača postaju sve mutnije: udžbenik sociologije kaže da će ga rad i obaveze oplemeniti, ali mu glasovi u glavi predočavaju drugačiju istinu. Nadčovečanski napori mu omogućuju da istraje, i da svoje dane programira kalkulišući obaveznu dozu digitalnog izlaza iz stvarnosti, kojim se bavi od malih nogu. Potpuno je nesvestan da ga iza ugla čeka koleno u stomak...

Brak i sopstvena porodica. Horor film za koji je mislio da se prikazuje u nekom drugom bioskopu bira ga za atipičnog glavnog glumca: iako misli da igra naslovnu rolu, tokom većeg dela snimanja će nositi kablove, kamere i džakove, brinuti se o rasveti i dobrom rasploženju režisera. Scenario i režija nisu u njegovim rukama: linije obaveznog dijaloga (Da li ti, igrač, uzimaš blablabla za ženu...) će mu ispisati tradicija i okruženje, a operativnu kontrolu preuzetih obaveza će preuzeti Ona. Odiseja u svemiru 2001 pretvara se u Most na reci Kvaj...


Poslednji udarac dečaku u nama zadaje cementirana veza sa ženom koja je zajednički život zamislila na potpuno drugačiji način. Osam sati ispred kompjutera (ili na basketu sa drugim baštovanima) pčelinja matica vam neće dozvoliti. Nikako. Nećete dobiti ni dva sata. Slobodni kućni trenuci moraju biti rezervisani za pažnju, komunikaciju i emocije. Ponor obavezne socijalizacije ona (i crne senke koje nazivamo rodbinom) će staviti na apsolutnu listu prioriteta, ne dozvoljavajući vam da udahnete, pljunete ili raširite ruke. Društvo će u vašem bračnom partneru dobiti agenta u krstaškom pohodu zauzdavanja slobodoumnog otpadnika, primoravajući vas na viklere, kafu, gledanje televizije, kuhinju i kućne posete i poslove. Milje koji ne toleriše različitost će vam vrlo brzo obrisati sećanje na avanturu i „život drugačiji od ovog...”.

Plodovi zajedničke ljubavi, deca, sa sobom donose konačno mirenje sa sudbinom. Ako ste do tada i mogli da izvedete undo i učitate poziciju dok ste još vladali sopstvenim životom, sada je to praktično nemoguće. Čitav jedan život sada zavisi od vas, a prvenstveno od novca koji ste sposobni da stvorite. To znači traženje dodatnog posla i zatiranje svake klice vremena koje je samo vaše. Kraj života je blizu: ovo što vam ostaje predstavlja puko životarenje, celodnevni arbajt i prvomajske uranke. I čitanje novina uz jutarnju kafu, u kojima ćete bezuspešno tražiti Morpheusa i način da vas izvade iz Matrice.

Mneh. Sve ovo treba shvatiti kao lični stav i laganu sugestiju baziranu na posmatranju ex-warriora koji su svojevoljno postali labolatorijski miševi u žrvnju socijalnog inžinjeringa.

 
Miodrag Kuzmanović

Naslonjena na hladne,metalne precke svog kaveza,odupire se nogama o sitnu kaldrmu.Ruke su joj na prsima,hladne i skrstene,oci sklopljene.Kad ih za trenutak otvori,pogled joj krene sa kaldrme ispod nogu na koju je zbog njega posla,preko mrtvog lica neke kucerine i njenog krova,na zidine bele tvrdjave i uzan pojas vedrog neba iznad njih.Odmah zatim ona sklapa oci ponovo,cvrsto,sve cvrsce,kao da ih nikada nije otvarala i kao da nista nije ni videla .Ne postoje vise sarene kuce,ni male,ni velike,sve su pogorele,a ovo je prividjenje.Ne postoji nebo,jer je nestalo u njenim ocima zauvek.
Ne treba gledati.Ni disati ne treba.Disati,to je isto sto i secati se,a to znaci ne videti ono sto gledas,nego ono sto si video u svetlosti  plamena i vrtlogu boli,ne znati do jedno:da nikoga tvoga nema,a da ti zivis kao cudoviste,i prokletstvo, i sramota.
Eto,to znaci disati.Skocila je i stala kao zverka da premera prostor u kavezu.
  Necu da disem.Necu.

Zasto li zamre ova prelepa i najcesce posecivana tema....?

Zato sto su pojedini članovi ovog foruma(ne bih da imenujem ponaosob), poceli da mrače sa nekim glupostima, dosadnim raspravkama o mesnoj zajednici, još dosadnijem G. Milanovcu, lokalnim svađama i sl... :S

Ljudi, ponovo ponavljam, opustite se malo... :P

Cekaj me, i ja cu sigurno doci,
samo me cekaj dugo.
Cekaj me i kada žute kiše noci ispune tugom.
Cekaj, i kada vrucine zapeku
i kada mecava briše,
cekaj, i kada druge niko ne bude cekao više.
Cekaj, i kada pisma prestanu stizati iz daleka,
cekaj me i kada cekanje dojadi
svakome koji ceka,
cekaj me i ja cu sigurno doci.
Ne slušaj kad ti kažu kako je vreme
da zaboraviš, i da te nade lažu,
nek poveruju i sin i mati da više ne postoje,
neka se tako umore cekati
i svi drugovi moji
i gorko vino za moju dušu nek piju kod ognjišta,
cekaj, i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa...
Cekaj me, i ja cu sigurno doci..
Sve smrti me ubiti nece...
Nek rekne ko me cekao nije,
taj je imao srece.
Ko cekati ne zna,
taj nece shvatiti, niti ce znati drugi
da si me spasila ti, jedina, cekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znacemo kako preživeh vatru kletu ,
naprosto, ti si cekati znala, kao niko nikada na svetu...


http://www.youtube.com/watch?v=RQrAVrIHzoE

pa dobar ti dan
dosao sam konacno
da znas

ja sam onaj san koji te mucio
ja sam onaj svetionik koji te ucio
i kap kise koja ti je na obrazima sjala
ja sam razlog zbog kojeg nisi dala nista
kad si puno imala
i kad mene nisi znala
kroz razne stvari si me primala
verovala i cekala
plakala i smejala se
sedi mirno i ne plasi se
makar sam i strah
ja sam ti onaj topli dah
koji osecas na celu
ja sam ti ona vatra
koja ti gori na telu
ja sam ti sve odsad i zauvek

pa dobar ti dan ljubavi
vrijeme je da krenemo

(Z.Krznaric)

jedna lepa prica za sve one ljude ciji je osmeh taj koji ovaj svet cini boljim..

jednog dana, jedan slepi čovek sedeo je na stepenicima jedne zgrade, sa šeširom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome je pisalo:
  \"Slep sam, molim vas pružite mi pomoć.\"
jedan slučajni prolaznik, igrom prilika stručnjak za reklamu, koji je tuda prolazio, zaustavio se zapažajući da je u šeširu bilo prisutno samo nekoliko metalnih novčića.
sagnuo se da bi mu pružio novac, zatim, i bez pitanja za dozvolu, uzeo je karton, okrenuo ga ispisavši novi natpis.
u toku popodneva slučajni prolaznik se vratio do slepog čoveka i opazio da je njegov šešir ovog puta bio pun novčića i novčanica.
slepi prosjak, prepoznavsi ga po koraku uputio mu je pitanje da nije bio on taj koji je nešto napisao na kartonu i šta je to mogao napisati.
prolaznik odgovori:
  \"Nisam napisao neistinu – samo napisah tvoju poruku na drugačiji način\", nasmeši se i izgubi se u gužvi.
i tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno glasio:
\"Danas je proleće … a ja ga ne mogu videti\".

ovo je strava. citao vec na jednom forumu, bilo je u profilu jednog od clanova.

ja sam i prekopirala od jednog forumasa. :)
svidelo mi se. :)

Noc je...
U tmini manira nesrecnih nasmejanih lica,
tamo gde se crno vino ispija do dna
i gde visina nema, vec samo prokletog zla,
ja sedim na stepeniku jednom, negde sasvim blizu,
veoma blizu nekog cudnovatog sna...

I misli mi teku kroz oci,
u ovoj bednoj, beskrajnoj noci
Dok tuzni pijanista na bini u cosku
pricu svojim klavirom sad prica,
o licima bez imalo sjaja,
o nekoj stanici bez kraja.

Njega sad slusa niko...
Ah... njega slusa niko...
Ne... Sigurno ne nasmejana lica,
ni to crno vino u sobi punoj dima,
pa cak ni deca njegova,
te nezne tipke crne i bele.
Niko...
Samo jedan uspavani ja...

Tuzne su te note sa bine,
sto mucno... tesko...
bez imalo topline i svetle dobrote,
ostru istinu u mislima bude
i suzama stihove svoje kude...
U tamnoj noci ovoj,
noci bez mira,
i sna...

U toj noci shvati se mnogo,
i znam da je mozda previse strogo,
ali sve ovo je samo veliko nista.
I ona nesrecna nasmejana lica,
i pijanista na bini sto prica,
pa cak i note sto tugom se kote
govore mi... samo meni...
Da niko... jedan niko
sam ja bez tebe...

...Where there is beauty there once was talent... Where talent abides is also greatness. In the realms of greatness we may find powerful friends...!

Ja sam ponekad silazio u ponore za koje ne nalazim imena ni hrabrosti da ih opisem. I patio sam - niko ne zna i ne sluti koliko prije silazenja, u ponoru i poslije njega. Ne znam ni zasto i cemu sva ta patnja. Kome treba taj bol za koji ne nalazim nikakva objasnjenja? I sve neka je prosto - samo da jednog dana ne ostanem zauvijek u nekom od tih ponora...


Andric

http://i44.tinypic.com/20itero.jpg

da ne prepisujem.
ljubav. :)

when she\'s sad, stay on the phone even she\'s not saying anything.
:)

and sing to her no matter how awful you sound.
:)

čim došla je i prošla meni pade na um
ej,to je moj par
i prvi put je vidim ali poznajem nju
sasvim lucidna stvar
gde je to živela gde se to skrivala
što je nisam video pre
koga je ljubila koga je snivala
nekakve folere mrzim ih sve
poručuje kampari mirno povlači dim
lupka cašom o šank
okrenula se karta sad sam načisto s tim
ona sad drži bank
sva elegantna,tanka i mistična
tad pri hodu i dotiče pod
sve mi to liči na pjotra iliča
priče o jezeru o dobru i zlu

hajde povedi me crni labude
ja sam slutio da ceš doći
daj poljubi me i pogubi me
sad sam spreman sad mogu poći

upućuje mi pogled kao dodir na tren
ej, al\' tren jako dug
zna prob\'o sam sve i sad sam konačno njen
ona zatvara krug
ona je drukčija s njom nema šmekanja
i mnogo bolje nosi moj stil
to nije putnica za listu čekanja
čim se spakuje startuje već

hajde povedi me crni labude
ja sam slutio da ceš doći
daj poljubi me i pogubi me
sad sam spreman sad mogu poći

trošio sam život kao šecerni štap
i sladak i lep
i šarao i varao i stvarao bol
vuk\'o vraga za rep
ti nosiš racun za sve te zablude
na tvome vratu vidim svoj krst
ja sam te čekao moj crni labude
još od ko zna kad pođimo sad

hajde povedi me crni labude
ja sam slutio da ćeš doći
daj poljubi me i pogubi me
sad sam spreman sad mogu poći sa tobom
daj dotuci me crni labude
i ne štedi me ove noći
hajde vodi me oslobodi me
svi to moramo jednom proći,pa neka
daj povedi me crni labude
ja sam slutio da ceš doći
daj povedi me ispovedi me
sad sam spreman sad mogu poći...